Glumačka izuzetnost u hronici cincarske porodice

0

Predstava „Korešpodencija“ Ateljea 212 trećeg dana festivala

Predstava „Korešpodencija“ u izvođenju ansambla Ateljea 212, po tekstu Borislava Pekića, u dramatizaciji Borislava Mihajlovića Mihiza, reditelja Gorčina Stojanovića, izvedena je 10.aprila, trećeg dana festivala „Pozorišno proleće“. Stojanović, koji je osmislio i scenografiju, stavivši je u okvir- amalgam varijetea, cirkusa, kabarea, bordela, budoara, sa dominantnom crvenom bojom, objasnio je da je adaptirao svih sedam tomova Pekićevog „Zlatnog runa“. Prema Pekiću, „epistularna komedija „Cincari ili Korešpodencija“ dramatizacija je jednog dela ovog romana, koji obuhvata nekoliko meseci iz kraja 1847. i početka 1848. godine- kada je cincarska porodica koju ovaj roman stvara i prati prestajala da bude gurbetski arumunski genos Njagoa i počeo da se pretvara u značajnu trgovačko- čaršijsku srpsku firmu „Simeon Njegovan i sin“. Trinaest meseci nakon premijere nijedna predstava više nije vlasništvo reditelja, već većinski pripada glumcima, smatra autor. Dugo čitanje prethodilo je radu na predstavi, jer je Pekićev jezik suviše lep da bi ga čovek lako napustio.

Pekićeva antropološka skepsa

-Više od dvadeset godina pratio sam predstavu, od mog razvoja kao pubertetlije u pozorišnom smislu do profesionalca i to je moglo biti opterećenje, ali nije, jer je predstava imala zaokružen smisao, vreme se promenilo, a najveći deo adaptiranog materijala završio je kod Branka Vidakovića (Šamsika Tot i ostali) koji je „master of ceremony“, kod njega je najviše Pekićevih rečenica za koje mislim da su bile nužne za ovu verziju predstave. Ako sam u šta imao nepoverenje, to je ozbiljna antropološka Pekićeva skepsa u istoriju sa velikim slovom „i“ i ogromno poverenje u to što je ljudska priroda sa svim nesavršenostima i manama. Ta antropološka skepsa unutar koje se nalazi obilje mogućnosti za radost je bila najvažnija za rad- istakao je Stojanović, navodeći da mu je polazište bilo doživljaj pozorišta kao mesta gde publika dolazi da se smeje, ruga sebi, žali sebe i ako je moguće, pronađe utehu što je nesavršena.

Građanski život kakav mi i danas živimo utemeljen je pre 150 godina, sve njegove vrline i mane, građansko licemerje, malograđanština, osobine jako potentne za pozorište su tu. Dramski okvir postavljen je tako da su glumci uglavnom statični, a akcenat je na ogromnom narativu koji drži pažnju zahvaljujući velikom glumačkom umeću koje ima tempo i dinamiku, ali i izvrsnom tekstu. Izbegnuta je kontaminacija stranim jezicima, četiri glasa se provlače kroz ceo roman i to je ono u čemu se uživa. Prostor igre mora biti glumcu neudoban kako bi bio podstrek za dramske situacije. Smetati prostorom, a zapravo omogućavati igru, jer glume nema bez prepreka. Prostor je saigrač, otežavajući neke stvari omogućuje igru, smatra reditelj.

Posle pedesetak izvođenja i godinu dana igranja o toj predstavi glumci znaju sve. Slavko Štimac (Simeon Njegovan Hadžija) je priznao da mu je najveći izazov bio kako biti na sceni, a da to ima nekog smisla i opravdanja, a ansambl je saglasan da je potrebna izvanredna koncentracija tokom celog trajanja predstave, budući da malo ima neposrednog kontakta među glumcima. Specifična koncentracija je neophodna, objašnjava Lečić (Simeon Njegovan Lupus), koji se samo u dva navrata pogleda sa Vidkaovićem i Jelenom Stupljanin (Juliška Tolnaj), a ostatak predstave glumci ne razmenjuju poglede dok razgovaraju.

-Moraš da imaš koncentraciju kao nikad do sad na svaku reč. Svi mi slušamo, ako ne, onda gubimo nit. Unutra se nalazi cela priča. To što mi koncentracijom prenosimo je unutrašnja dramaturgija, likovi, odnosi, sve unutra i scenski se doda ponešto u teškoj epistularnoj formi. Fokus je na koncentraciji, praćenje likova izaziva presiju, što posle nekog vremena prerasta u autentičan doživljaj- objašnjava on, dok Vidaković kaže da je publika partner, te da glumci rade posao za publiku kad ne govore tekst, jer je način na koji se glumci slušaju opredeljuje da ih prate.

Uigran ansambl radi za publiku

-Moj lik je malo dijaboličan, nije uvek simpatičan. To su četiri lika koja ne treba da se igraju nešto preterano, već u naznakama, zato što su oni ipak jedan lik. Olakšavajuće za mene je što ipak imam slobodu da ih komentarišem i verbalno i gestom- smatra Vidaković.

Mladi glumac Joakim Tasić (Simeon Njegovan- mladi gazda), nagrađen od strane novinarskog žirija festivala, ističe da je pred njima zamka da ne uđu u tumačenje teksta.

-Mislim da smo svi to uspeli da osvojimo. Režirana, sugerisana Gorčinova misao, značajna je i dobra za glumca, toliko je u sadržaju, iz njega je izviralo to delo. Ovo nam je pedeseto igranje, napredujemo, osvajamo neke nove stvari, nove misli se otkrivaju- rekao je glumac, rođeni Kragujevčanin.

Stupljaninova (Juliška Tolnaj), Mađarica u koju se zaljubljuje, je tek na kraju prvog čina govorno prisutna, ali od prvog trenutka pomno prati kolege iza scene. Ona je podvukla da je predstava vrlo autorska, te da je uz rediteljevu pomoć pronašla put kako da pristupi ulozi, budući da je dolazio vrlo spreman na probe. Farsični odnosi u porodici provlače se kao jedna od najbolnijih tema, te Vidaković ocenjuje da je porodica počela polako da gubi smisao i da se raspada, ali da to „nije samo naš specijalitet“. Ističe da su privrženost i toplina prema drugima i povratak iskonskim stvarima jedini put i spas ako želimo da sačuvamo porodicu. Sam Pekić kaže da porodice nemaju budućnost, već samo prošlost, podsetio je Stojanović, a ta prošlost je upravo opterećenje. Na kraju, saldo našeg života je koliko smo poreza platili, tramvajskih karata potrošili. Sve je na neki način račun i to je jedina prošlost za koju smo sigurni, sve ostalo je interpretacija, zaključuje reditelj, kog su poredili sa dirigentom ansambla, gde je Anica Dobra (Milica Njegovan) bubnjar, i zato predstava ima dobar „pace“. Glumci su majstori persifaže, bend gde svi rade za nečiji solo, ne čekaju samo da on prođe.

Dragana Dimitrijević

 

 

 

Facebook komentari

Leave A Reply