Dimitrije Diša Stefanović za „Podrinske“

0

Surova profesionalizacija sporta ubija lepotu igre

unnamed

„Mačvino anđelče“ ili mesje Diče, kako su ga zvali Arapi, Dimitrije Diša Stefanović, jedan od najzapaženijih fudbalera „Mačve“ kada se polovinom prošlog veka izborila za status prvoligaša, igrač „Trgovačkog“, „Partizana“, „Spartaka“, kasnije trener sa ozbiljnim stažom, svoju životnu priču želi da ispiše za buduća pokolenja. Poželeo je, kaže, da svoje misli pretoči na papir, ali je došao do zaključka da mnogo bolje vlada loptom nego olovkom.

-Pripremam neophodnu dokumentaciju za knjigu o mom životu i karijeri. Mislio sam da ću moći sâm da stvaram svoju igračku biografiju, jer je, na kraju krajeva, najbolje poznajem. Međutim, kad sam pokušao nedelju dana da piskaram, shvatio sam da to nije za mene. Nisam mislio da će biti toliko teško pisati. Verovao sam da je najteže igrati, a ispalo je da je teže pisati. Treba pratiti tok misli, pronaći adekvatan stil, pritom stalno imati na umu kako će to da deluje na potencijalne čitaoce. Svi unutrašnji doživljaji, dobre i loše navike, sve je išlo u moju „kanticu“ i odatle ne može da izađe dok ja ne skinem poklopac- počinje priču proslavljeni fudbaler za „Podrinske“ i dodaje da je odlučio da pero prepusti nekom stručnijem, ali da će mu svoje dosadašnje zabeleške priložiti kao ispomoć. Otkriva da jedan deo tekstova opisuje nepoštene navijače, koji nisu nastojali da pomognu timu, već su izazivali nevolje i sukobe i tako uticali na kvalitet igre na domaćem terenu.

-Mnogo smo sigurnije igrali kao gosti nego ovde, zato što su naši ljudi gledali da nam „začine“, da otkinu neko parče istine i nisu adekvatno vrednovali naš uspeh. Bata Božanić je bio najbolji čovek koji je ikada bio u „Mačvi“, pa i njega su napadali i srušili bi ga, da nije bilo nas koji smo uživali u njegovom autoritetu i principu rada- iskren je on.

Upravo zbog te spremnosti da svakom u lice kaže šta misli, ali sa zadrškom, na način da nikog ne uvredi, bio je cenjen i poštovan, pa na kraju i prozvan „Mačvino anđelče“. I danas se osmehuje na pomen tog nadimka, duboko uveren da mu je nadenut zbog toga što nikad nije bio inicijator sukoba, svađe ili tuče, zlonameran ili pakostan, istovremeno ne dajući na sebe, što je, priznaje, bilo teško izbalansirati- zaštititi sebe, a ne povrediti drugoga.

-Imao sam sasvim pristojnu karijeru, život sam podredio fudbalu i ne kajem se što sam to uradio. Mislim da sam imao predispozicije za još veći uspeh, ali nisam smeo mnogo da se pokažem, da iskočim, iz straha od komentara i zavisti- dodaje i sa žaljenjem gleda na ono u šta se današnji sport pretvorio.

Dok je ranije bilo nezamislivo na utakmicama najsurovijih rivala doživeti i najmanju neprijatnost od strane protivničkog kluba, danas su sukobi navijača i krvoproliće uobičajena slika sa fudbalskih stadiona, te je, kako ističe, bokserski ring smešan spram tih arena besmislenih borbi. Teško mu je i da govori o tim grubostima koje nasilno otkidaju dušu i lepotu igre, isto kao što to čini i surova profesionalizacija sporta, koja je sve svela samo na postizanje finalnog uspeha, koji jeste važan, ali ne i presudan koliko uživanje u svakom trenutku na terenu. Samo tako, rezultati prelaze put od želja do realnosti.

Sa 14 godina odigrao je prvu utakmicu, a sa 15 godina već prešao u prvi tim. Vrtoglavi uspeh nije došao preko noći, već isključivo zahvaljujući velikoj posvećenosti fudbalu i vrednom treniranju.

-Danas se u fudbalu vrti mnogo novca, a mi smo igrali bez ikakve nadoknade, u izuzetno teškim uslovima. „Mačva“ je bila individualno sjajan klub sa malim finansijskim mogućnostima. Moralo se više ulagati, a mi smo bili primer koji potvrđuje tu nemoć, tu golotinju. Ušli smo u Prvu saveznu ligu, pobedili smo „Zvezdu“ usred Beograda i naša uprava nas je nagradila večerom u hotelu „Balkan“ u Beogradu. Za nas je to bilo iznenađenje i zadovoljstvo. Ipak, ne verujem da pare čoveka dovode do vrhunca uspeha. To mogu samo rad, grozan rad, disciplina i ljubav prema onome što radiš- uveren je Stefanović, koji je skromnost sa početaka sačuvao i u nastavku karijere, pa je u hotelu „Atina“ na Terazijama, u vreme kada je igrao u „Partizanu“, stalno za bonove uzimao kačamak, špagete i proju.

Jednog dana su ga izgrdili zbog toga, rekavši da u skladu sa statusom treba da jede bolju hranu, ali je on na toj hrani ostao i kao „vitez starijih vremena“ i tvrdi da ga je ona i dan danas održala. Kod priče o karijeri u „Partizanu“, ne može da se ne seti stare boljke zbog vremena koje je izgubio pri prelasku u taj klub, jer je „Mačva“, voljeni klub kome se uvek vraćao i zbog koga je propustio mnoge prilike, odbila da mu da ispisnicu.

-Snažno se ljutim na moj klub u kome sam počeo i stvorio dobru karijeru što su mi, zbog rogobatnog pravilnika po kome igrač ne može da igra na utakmicama prvenstva šest meseci, a može da igra na prijateljskim tri meseca, oduzeli pola godine. To se desilo još jednom, kada sam išao u subotički „Spartak“. Izgubio sam godinu dana životne igre, iako, istovremeno, nismo dobijali nikakve nadoknade kao igrači. S druge strane, kada sam se vratio iz „Partizana“ u „Mačvu“ zbog povrede, nije bilo takvih prepreka. Ipak, kao da su me nebesa pogledala, u prvoj utakmici posle pauze „Partizan“ je pobedio „Crvenu zvezdu“ rezultatom 6:0, a ja sam bio jedan od najboljih igrača na terenu-  kaže on i prepričava događaj koji mu se duboko urezao u pamćenje, još jednu propuštenu priliku, zbog crveno- crnog dresa koji nije skidao ni u teškim okolnostima, jer nije mogao da zamisli da ostane bez svog Šapca i „Mačve“.

Pozvala ga je „Crvena zvezda“ na turneju i on je seo u voz, još uvek ne potpisavši papire.

-Bogdan Sekendek je odneo moj kofer za Beograd, a ja sam izašao iz voza na stanici u Rumi i vratio se natrag u Šabac. Niko iz „Zvezde“ nije znao da je moj kofer otišao bez mene. Tu je bio i čika Bata Kiš, čovek koji je doneo prvu fudbalsku loptu iz Mađarske, talentovan, igrao za mađarsku reprezentaciju i jedno vreme bio trener, tehnički rukovodilac i direktor kluba. On je prvi vodio kalendar u kojem je upisivao  igrače i sastav timova, golove, sačinjavao nešto poput današnjih zapisnika- seća se Stefanović.

Kao trener, u Tunisu je proveo 12 godina, u Emiratima četiri godine, dižući klubove „iz mrtvih“, nadaleko čuven u tom svetu kao mesje Diča ili renesansa „Stade Tunisien“ (fudbalski klub iz Tunisa). Stekao je mnogo prijatelja među Arapima, koji, kako se uverio, srčano i iskreno pružaju ruku prijateljstva, bez zadrške i rezerve i ne daju se prevariti lažnim osmesima. Bio je nezaobilazan gost na njihovim slavljima, nikad se ne osećajući izostavljeno ili tuđe. Prijatelj bakalin, koji se za njega vezao prilikom boravka, silno mu se obradovao kada se posle pauze i odmora u Srbiji ponovo vratio i potpisao ugovor sa drugim klubom. Njegovo oduševljenje kada ga je ugledao na svom pragu urezalo mu se duboko u sećanje, baš kao i prvi odlazak na fudbalsko igralište u majčinim papučama, kada je imao samo osam godina. Budući da je brat Sava bio talenat svetskog dometa, koji zbog boemskog života nije iskoristio svoj potencijal, otac mu je zabranjivao odlaske na teren. Da bi osigurao da će poštovati zabranu, sakrivao mu je patike. Isto je učinio i sa Dišinim. Želeći da odgleda bratovljevu utakmicu prvenstva, a bez obuće, došunjao se do majčinog otomana, uzeo njene papuče i odšetao iz kuće u njima.

-Tamo su mi neki zvrndovi zapalili papuče, pa sam išao bos po klubu. Nakon utakmice je usledilo veliko slavlje, jer je to bila Savina prva utakmica u prvenstvu, a Mačva je pobedila Vojvodinu sa 3:0. Nikola Stefanović Pinja, vrsni šabački i svetski apotekar, rekao mi je: „Sledeći put ti donosimo srebrne papuče“. Kasnije su, naravno, roditelji popustili, shvatili su da su to geni- seća se sa osmehom.

Sa manje osmeha, a više teških muka, vanredno je završio Pedagošku školu u Novom Sadu –odsek za fizičku kulturu, kasnije Fakultet za obrazovanje visokog fudbalskog trenera u Beogradu. Kako je u svemu tome uspeo, možda najbolje svedoči naslov u jednim francuskim novinama, koji je brižljivo čuva njegova unuka: „Discipline ou rien“ (disciplina ili ništa).

Dragana Dimitrijević

 

 

 

 

 

 

 

Leave A Reply