ОТВОРЕНО ПИСМО ГОСПОЂИ СВЕТЛАНИ СТАНКОВИЋ
Поштована,
Имам потребу, а и савет од в.д. помоћника министра за основно образовање, господина Милана Пашића да Вам се обратим отвореним писмом поводом дешавања у нашој школи откако сте се Ви појавили на месту в.д. директора школе.
Понукао ме је Ваш поступак 8. јануара пре почетка преподневне смене. Родитељи су били у протесту због смене директорке, те су се скупили испред школе са својом децом. Остала деца су сама дошла у школу. Ја сам своје дете испратила у школу и отишла на посао (радим у две школе). На првом часу ме је син позвао телефоном, јер се вратио из школе. Не носи телефон са собом, ученицима то није дозвољено. Био је видно узнемирен. Рекао ми је да су се он и његови другови из одељења колебали да ли да уђу у школу или не, јер је на улазу била гужва од родитеља , да сте и ви изашли, да сте нешто причали и да је након тога настала бежанија. Тако се он вратио кући јер није знао шта да ради. Не знајући шта је „претходило“ бежанији и зашто је дошло до „бежаније“, ја сам га смирила и успела да извучем од њега да се причало о штрајку… Рекла сам му да сачека да обавим неке разговоре. Звала сам неколико родитеља – сапатника и чула исто. Звала сам разредног (наставник физичког – није чуо телефон , човек је на часу у сали…). Договорила сам се са родитељима да децу вратимо у школу. Моје малолетно дете не може да одличује о протестима, штрајку, бојкоту, те сам га одмах вратила на часове, где му је и место, не слутећи да му је безбедност угрожена.
Треба ли да Вам објашњавам колико сам била узнемирена и да сам све ове разговоре обављала у учионици, пред својим ученицима, на великом одмору… За који сам ја посао била у таквим околностима и шта ми је било у глави, не треба да Вам препричавам. Нисам смела да напустим посао и оставим своје ученике незбринуте. Тако ми је дете од 12 година било препуштено само себи.
На ванредном родитељском састанак у дворишту школе, то вече, сам чула од родитеља и колега из „Јевремове“ школе да сте деци претили да ћете звати полицију, ако не уђу у школу. ПРЕТИЛИ СТЕ ПОЛИЦИЈОМ МАЛОЛЕТНОЈ ДЕЦИ КОЈА СУ СТАЈАЛА У ШКОЛСКОМ ДВОРИШТУ?! Да ли је то могуће? Не могу да верујем, па желим лично да Вас питам.
Госпођо, као просветни радник не могу да замислим педагошку ситуацију у којој бих позвала полицију да интервенише међу децом! Или запретила деци да ћу позвати полицију. Замишљам младог професора који полаже стручни испит, комисија га пита како би решио неку ситуацију, рецимо… ученици су у дворишту и неће да уђу у школу, а кандидат одговори да би припретио полицијом. Тај би био црвеним словима уписан као неподесан за рад у просвети.
O tempora, o mores!
Са 26 година стажа у школи, свашта сам преживела, свакаве претње, уцене, радила сам без плате, без грејања, гађали су ме радном књижицом, смањивали проценат, лагали, дискриминисали, претили ми полицијом… Ја сам наставник од деведесетих година прошлог века. Но, никада нисам доживела ни чула да директор деци прети полицијом. Е, нек’ сам и то доживела, сад могу у пензију.
Као просветни радник, не могу ни да превалим преко уста да дете не иде у школу. Дубоко верујем да је школовање привилегија, да је знање моћ и својој деци, кад их испраћам у школу, кажем: „Уживај у привилегији образовања“. (мој млађи син полуди кад му ово кажем). Школовати дете у ОШ „Јеврем Обреновић“ је било привилегија и биће кад Ви одете. Срећом, школа нису директори, већ ученици, родитељи и наставници, генерације ученика које су изашле из школе, запослиле се, засновале породице и своју децу поново повериле овој истој школи. Поносим се што сам након 30 година поново у својој школи, сада као родитељ два одлична ученика примерног владања.
Којим компетенцијама Ви владате, шта размишљате, какав однос према деци имате? БРУКА И СРАМОТА! На ком се факултету, на ком семинару препоручује овакав начин решавања проблема? „Ако не уђете у школу, позваћу полицију!“ Ово треба цео град да чује. И волела бих да чујем образложење. Какви нам то ликови улазе у учионице и раде са децом? Дете од 12 година, без родитеља, док родитељ мисли да је дете ушушкано у школи и ради, база по улици. Још је требало да доживим да ме зову из полиције да су ми привели дете?
Својим ученицима и својој професионалној савести дугујем ред, рад и дисциплину у учионици. Да бих њима и себи омогућила да на миру и по реду урадимо писмени задатак, ја своју децу у четвртак нисам послала у школу. Седели су сами у кући, јер су ту безбеднији него у школи.
Упућујем Вас на Правилник о протоколу поступања у установи у одговору на насиље, злостављање и занемаривење (…запослени не сме својим понашањем, да изазове или допринесе нсиљу, злостављању и занемаривању – на пример: непоштовање личности и права детета и ученика, недоследност у поступању, необјективно оцењивање…) и (…увек када је запослени починилац насиља, злостављања и занемаривања према детету и ученику у установи, директор предузима мере према запосленом, у складу са законом, а према детету и ученику мере заштите и подршке на основу Правилника о протоклу)
Подсећам Вас на Протокол о забрани насиља и занемаривања, члан 11, који говори о психичком насиљу, део о забрани понашања које вређа углед, част и достојанство ученика, члан 112.
Директор је дужан да спроведе мере истраге и санкционисања оваквог облика понашања и да заштити ученике, а ко ће заштити ученике ако је починилац в.д. директор?
В.д. помоћник министра за основно образовање ми је, у одговору на пријаву о инциденту, нашироко објашњавао како је дошло до промене директора. То мене не занима. Откад су родитељи имали законско право да бирају директора? И откад је директор битан? Ја бившу директорку нисам видела, ни познавала до пре пар дана, кад се све ово закувало. Мене занима одговор на наводе да сте деци претили полицијом и на тај начин починили насиље над ученицима, користили говор мржње и мобинговали децу?
Ако је истина, БРУКА И СРАМОТА ЗА ПРОФЕСИЈУ !
Наташа Јовановић, родитељ ученика у ОШ „Јеврем Обреновић“ Шабац
