Čudo u Crnoj Gori

0

Pobeda opozicije na republičkim izborima u Crnoj Gori bila je poželjna, ali ne i očekivana. Poželjna je bila za neke a neočekivana za sve. To što su opoziciji bile davane izvesne šanse, mnogo veće nego ikada ranije, nije mnogo značilo u režimu koji je kontrolisao i javnu i privatnu sferu. Ako su pre referenduma o nezavisnosti 2006. godine svi insajderi znali da će pobediti politika nezavisnosti Crne Gore, tim pre su bile izvesne sve potonje izborne pobede glavne režimske stranke.

Činjenica da se opozicija politički konsolidovala pre ovih poslednjih izbora nije obećavala preokret. Ovakvi režimi uvek imaju primarni rezervoar „glasova“ u vidu problematičnih biračkih spiskova, materijalnog podmazivanja siromašnih glasača, ucenjivanja zaposlenih u javnim službama, obaveze birača da fotografišu izborni listić, „bugarskog voza“, da ne govorimo o budžetskoj zloupotrebi javnih sredstava i sl. Ovakvim rezervoarom raspolagala je mašinerija Mila Đukanovića i ovog puta, i ne treba sumnjati da ga je obilato koristila. Zahvaljujući srećnoj okolnosti da je opozicija sada pobedila, nikada nećemo saznati šta je sa onih oko sedamsto pribeleženih nepravilnosti tokom ovih izbora. Žalbene postupke ove vrste podnose uvek poraženi, a ne pobednici, i dobro je da je tako. Ali, ostaje znatiželja o tome kolika je bila stvarna razlika u broju glasova između pobedničke opozicije i vladajuće stranke.

Ostaje pitanje – kako se dogodila pobeda? Kako se kumulirao tako veliki broj glasova za opoziciju koji ni svi izborni marifetluci režima nisu mogli da spuste ispod pobedničkog nivoa? Odgovor je jednostavan: u Crnoj Gori su se devet meseci pre izbora odvijale masovne crkveno-narodne litije protiv najvećeg mogućeg nepočinstva režima. Ovaj neočekivani sled događaja imao je učinak moralnog katalizatora ogromnog broja ljudi u jednom poretku/neporetku u kojem je moralno ponašanje služilo još samo za podsmeh. Litije su dodirnule prag ljudskosti svih onih koji taj prag nisu prešli u brojnim socijalnim iskušenjima unutar temeljno korumpiranog poretka. To nisu bili samo neposredno ugroženi vernici Srpske pravoslavne crkve, već i širok spektar ljudi koji je prišao iz viših razloga nego što bi to bili samo razlozi solidarnosti. Izgleda da ljudi univerzalnu pravdu osete najbolje onda kada se suoče sa univerzalnom nepravdom. A kada se ova druga pojavi, opaža se nezavisno od povoda, tj. povod može da joj bude svakojak. U konkretnom slučaju, to je bio opaki naum režima radikalno antiteističke provenijencije da duhovno i kulturno blago jedne verske zajednice i države na čijem tlu ono postoji podredi svom vladalačkim obrascu.

Litije su najpre na humanom planu objedinile moralnu reakciju ljudi različitih svetonazornih orijentacija, da bi tek približavanjem redovnih izbora ova dimenzija dobila svoj politički izraz. Po izbornim rezultatima znamo da je reč o pobedničkoj trojnoj koaliciji koja i po programsko-političkim orijantacijama i po po brojnosti izbornih pristalica politički izražava spektar grupacija koje objedinjuje volja za obaranje dehumanizovanog režima. Njihovo biračko telo, bez obzira na pomenute programsko-političke orijentacije, odslikava kolone pobunjenog naroda na litijama.

Sve što će se u Crnoj Gori nadalje odvijati jeste priča o teretu slobode. Ona jeste zlatna, ali poznato je da zlato ima najveću specifičnu težinu. Za političke delatnike, koji uspeju da u najteže vreme i pod najtežim okolnostima naprave prevrat, sledi zadatak da društvo iz stanja osvojene slobode prevedu u stanje poretka koji će biti sposoban da očuva slobodu. Danas će svaki pismeniji čovek umeti da izdeklamuje tzv. evropske vrednosti pod kojima se generalno razume savremena politička sloboda. Hajdemo redom: demokratija, vladavina prava, garancije ljudskih prava… Možda na ovom apstraktnom retoričkom nivou neće biti razlike među našim trojnim pobednicima, ali to neće biti dovoljno za gradnju novog poretka. Razlog je jednostavan, reč je pre o polemičnim nego univerzalnim vrednostima, te razumevanje njihove konkretne primene u novoj gradnji institucija može biti osnov unutrašnjih sporova, čak i sukoba. Pa zar se nije režim, koji treba zameniti poretkom slobode, takoreći svakodnevno pozivao upravo na ove „vrednosti“ i zar ga nije autoritet (zapadnog) centra u tome podržavao.

Moj je utisak da su učesnici velikih promena u Crnoj Gori svesni svojih unutrašnjih razlika u praktičnom razumevanju mnogih navodno samorazumevajućih pojmova („vrednosti“) i da su stoga svoje moguće sporove preventivno pacifikovali u ideji o „vladi stručnjaka“. Ali, ta ideja je krajnje maglovita. (O tome moj prilog: https://srbijasvet.wordpress.com/2019/02/10/varljiva-ideja-o-vladi-stručnjaka/). Zar nisu oni, kao istorijski pobednici nad jednim opakim režimom, ne samo najpozvaniji nego i najodgovorniji da se suoče sa zadatkom izgradnje novog poretka. Zar u tom poslu stručnjaci nisu dovoljni u svojstvu savetnika, a ne kreatora dobrih uslova „za prve naredne fer izbore“. Zar nije upravo političarima, a ne stručnjacima,  mandat dalo biračko telo puno poverenja da su upravo oni u stanju ne samo da pobede nego i da izgrade. Kako stručnjak može biti član vlade a da ne bude političar, osoba odgovorna za svoje poslove. Jer, kome stručnjak treba da odgovara. Šta ako stručnjak ne zadovolji biračko telo svojim stručnim delima budući da kao nepolitičar ne poznaje prostor primene svog stručnog znanja, itd.

U Crnoj Gori, kao u svakoj situaciji posle dubokog političkog preokreta, pitanje koje prethodi pitanju izgradnje novog poretka jeste, šta prethodno povezuje graditelje. U svetlu onog zajedničkog, ako ono zbilja postoji, sporovi ideološko-političke prirode lakše se prevazilaze, tj. nalaze formu svog rešavanja. Nije se još završilo prebrojavanje glasova, u javnosti se pojavilo pitanje o unutrašnjem sporu između nacionalnog i građanskog, između verskog i laičkog (sekularnog), između mono- i multikulturnog. Kao da je ova izborna pobeda ishod neke slučajnosti koju režim Mila Đukanovića nije mogao da otkloni zbog nekog banalnog previda. To je posledica olakog, premda možda i nameravanog, medijskog zaborava teških meseci kada su litije povezivale ljude temeljnim ljudskim a ne izvedenim političkim razlozima.

Dovoljno je da se pobednički akteri prilikom svakog spora prisete tog nedavnog vremena i promisle da li je spor vredan odricanja od najdubljih vrednosti pokreta koji je objedinio Crnu Goru. Ako su prilikom objavljivanja pobedničkih rezultata izbora ruku pružili svima u Crnoj Gori, ne računajući vinovnike opakog režima, onda je otvorena prilika za dovršetak decenijskih polarizacija i diskriminacija i nastanak normalnog društva i njegove države.

Slobodan  Samardžić

Facebook komentari

Leave A Reply