Popust015

„Bog, đavo i ja“ uskoro na sceni u Malom Parizu

0

Dragan Marinković Francuz, pisac čije se delo izvodi u pariskom pozorištu „Art studio theatre“

S uverenjem da je sudbina čoveka već negde zapisana i da u toj knjizi života pojedinac može biti malo ili veliko, ali ipak samo slovo, podstaknut dečačkim buntom prema novom i drugačijem svetu koji je, silom prilika, umesto Šapca, postao njegov novi dom, bez želje da opterećuje svoje prijatelje razmišljanjima koja su ga okupirala, Dragan Marinković Francuz latio se pera i pisanom rečju počeo da „razgovara“ sa papirom, tragajući za odgovorima na pitanja koja su ga mučila, tragajući za smislom. Nedavno je na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu uspešno promovisao svoju drugu knjigu „Ko se krije iza života“  koja se od prve, „Bog, đavo i ja“ razlikuje po brojnosti likova i dinamici radnje, ali ne i po suštinskoj preokupaciji autora filozofijom života i postojanja.

Iz Malog put pravog, „velikog“ Pariza, otišao je kao desetogodišnjak, a duplo više vremena od tadašnjih godina života trebalo mu je da shvati da je to lep grad, a Francuska lepa zemlja, jer je njegovo mlado srce odbijalo da u sebe primi drugi dom sem onog u Srbiji i rodnom gradu. Nije ga zaslepeo sjaj Ajfelove kule i grada ljubavi, iako francuski govori podjednako tečno kao i srpski, te često podvlači da ima dva „maternja“ jezika. Prvenac „Bog, đavo i ja“ preveden je na engleski i francuski, a sam je izvršio adaptaciju dela i postavio ga na scenu pozorišta „Art studio theatre“, gde je od aprila na redovnom repertoaru. Reakcije publike su izvanredne, jer posle svakog izvođenja ne napuštaju pozorišnu salu, već ostaju ne bi li razgovarali, iznova otvarali pitanja i tražili odgovore na lavinu nedoumica koje je u njima pokrenula predstava. Nekako spontano, zahvaljujući prijateljima, došlo je do saradnje sa glumcima Ivanom i Anetom Tomašević i Scenom „Maska“, te je premijerno izvođenje komada na srpskom jeziku na proleće u Šapcu izvesno.

-Knjiga se bavi smislom života, reinkarnacijama, pitanjima na koja teško čovek može da odgovori, poput: „Šta bi se desilo da me nije bilo u ovom životu, da li bi se nešto drugačije odigralo, odvijalo?“ Roman ima dva lika smeštena u jednom vagonu. Putnik se budi, ustanovi da je sam, a potom sreće mašinovođu koji ga obaveštava da je on umro. Počinje razgovor između njih dvojice, sve vreme mu on objašnjava šta je uradio u životu, šta nije, a trebalo je. Putnik na kraju pita sagovornika da mu otkrije da li je on bog, đavo ili neko drugi. Knjiga je protkana filozofijom, fikcijom, zapitanošću čoveka nad sudbinom. Sudbina čoveka možda nije 100 posto, ali jeste unapred zapisana. Svako može da bira neki svoj put, ali ne može baš mnogo da promeni scenario- objašnjava i dodaje da priprema i treću knjigu, koja će biti objavljena sledeće godine.

Želja Marinkovića je da prostor u centru grada u svom vlasništvu adaptira i preuredi u dramski studio u kome bi se održavale muzičke i pozorišne večeri, a šansu da se dokažu imali bi mladi amateri koji do sada nisu imali priliku da stupe ni na jednu scenu. Voljenom gradu podario bi na taj način jedan mali hram, stecište kulture, u inat sveprisutnim tendencijama da se umetnost uguši kičom, baš kao i pisana reč unutar korica elektronskim izdanjima. Kultura je ugrožena u Parizu, kao i u Srbiji, gde posebno primećuje sklonost novinara da preko svake mere upotrebljavaju strane reči i izraze, umesto naših, iz neke, čini mu se, unutrašnje potrebe da deluju pametniji nego što jesu.

-Mislim da je to posao za ministra kulture i da bi trebalo da malo više povede računa o tome. Supruga i ja smo uvek nastojali da u četiri zida govorimo srpski, kako bismo očuvali naš jezik i kako bi naša deca znala jezik svoje zemlje, odakle potiču- ističe i dodaje da je odlazak iz Šapca i Srbije u njegovom sećanju utisnut kao bolna i teška uspomena.

Sve se odvijalo protiv njegove dečije volje i probudila se neka odbojnost u njemu prema svemu što je francusko samo zato što nije srpsko. Dugo godina je trajao taj bunt koji se odrazio i na školovanje, dok jednog trenutka nije shvatio da je to lepa zemlja, a Pariz lep grad, što nije želeo da vidi, zaslepljen dečačkim inatom.

-Svaki moj rastanak sa Šapcem je bolan, bez obzira na sve ove godine koje sam proveo u Parizu. Imao sam deset, sad imam 59 godina. Više sam vremena proveo u Parizu nego ovde, ali Šabac je uvek bio sa mnom i dan danas je, posle toliko godina, za mene Šabac na prvom mestu, pa sve ostalo, bio to Pariz ili Njujork. Imao sam srećno detinjstvo, imao sam tu sreću da sam bio okružen drugovima s kojima se družim i dan danas, skoro 60 godina, od malena. Prohodali smo zajedno, počeli da se igramo kad su nas bake vodile u vrtić, a i danas se družimo. Bio sam srećan bez obzira na to što potičem iz siromašne porodice. Praktično sam rođen u Velikom parku, tu je bila jedna kućica koja odavno više ne postoji, gde su rođeni svi Marinkovići, predivno mesto. Iako sem bunkera, kućice i parka, koji je dosta izmenjen, ništa nije ostalo od tog vremena, svako drvo, svaka klupa, krije neku uspomenu- evocira sećanja Marinković, po zanimanju stolar, zaljubljen u pisanu reč još od 15. godine, kada je najpre nizao ljubavne stihove, kao svaki mladalačkom ljubavlju opijen tinejdžer.

Još sa deset godina prvi put je počeo intenzivno da razmišlja o smislu života i svrsi postojanja. Ne želeći da dosađuje prijateljima svojom filozofijom, odlučio je, kako kaže, da razgovara sa papirom i ispunjavanjem belih stranica sebi postavljao pitanja i davao odgovore. Iako je po profesiji stolar, planira da se u budućnosti posveti isključivo pisanju. U Francuskoj živi sa suprugom i dvoje dece, ćerkom i sinom, dok je ćerka iz prvog braka u Minhenu. Među prijateljima u Parizu, pored Srba, ima i kumove Francuze, za koje ga veže trodecenijsko prijateljstvo i čiju je ćerku krstio. Budući da tečno govori oba jezika, postavlja se pitanje koji je jezik primarni kada svoje misli prenosi na papir.

-Ako se radnja odvija u Srbiji, onda razmišljam na srpskom, ako se odvija u Francuskoj, na francuskom. Pošto francuski znam kao srpski, to mi je drugi maternji jezik, imam tu privilegiju da odlično govorim dva jezika i kad ne mogu u svojoj glavi da oformim rečenicu ili misao, ja jednostavno zamenim tu reč rečju na francuskom ili srpskom. Bez obzira na to što ta reč ne postoji u jednom od ta dva jezika, ta rečenica je u mojoj glavi složena- kaže i priznaje da put do pronalska izdavača nije bio lak, jer se knjige sve više čitaju u elektronskom formatu, a sve manje prodaju i ista je situacija po tom pitanju i u Srbiji i u Francuskoj.

-Donekle razumem i izdavače, jer dobijaju veliki broj rukopisa i ne mogu sve da pročitaju, pa neke vredne knjige, nažalost, ne budu objavljene. Kod mene je to bilo baš sudbinski. Radeći u jednom stanu u Parizu, sticajem okolnosti, srušili smo noseći zid i napravili štetu kod komšije ispod, koji je došao na vrata i pozvao nas da nam pokaže šta smo uradili. Ja sam sišao dole da vidim kako to izgleda i taj stan od 200 kvadrata bio je prepun knjiga od patosa do plafona. Kada sam ih pitao odakle tolike knjige, oni su rekli da su mala izdavačka kuća. Tako sam pronašao izdavača za knjigu- prepričava, uveren u neobičnu moć tog susreta.

Tražeći način da promoviše knjigu, svestan da je reklama veoma skupa, setio se mogućnosti da uradi adaptaciju. Tri godine je tražio glumce i pozorište dok konačno nije uspeo da postavi komad na scenu.

-Predstava se od aprila prikazuje jednom nedeljno u pozorištu „Art studio theatre“ u Parizu, a reakcije su zapanjujuće, jer publika nakon izvođenja ne izlazi iz sale, već ostaju da razgovaraju o predstavi. Svi se prepoznaju i najčešće kažu da su to pitanja koja često postavljaju sami sebi. Nažalost, moje ime nije poznato, glumci su neafirmisani, ulični umetnici, tako da će trebati vremena da sve to zaživi kako bih želeo. Izuzetno je teško tamo doći do izražaja, jer iza većine poznatih i uglednih glumaca stoje isto tako poznati članovi porodice, zvučna imena, pa ljudi poput mene lako odustaju i nemaju snage da se bore. Možda sam ja psihički jači od drugih, možda je moja želja jača, ili sam jednostavno navikao da se borim u životu, ili sve to zajedno. Veliko mi je zadovoljstvo kad vidim da moj roman živi na sceni, znajući da mnogi pisci to nisu dočekali, već su se tek posle smrti pročuli, poput Kafke- priča i dodaje da mu je omiljeni pisac Herman Hese.

Iako je hrišćanin, inspiriše ga istočnjačka filozofija, a posebno je sklon filozofiji života poput one u budizmu i hinduizmu. Francuski je državljanin, ali u okruženju ga i dalje doživljavaju kao stranca.

-Iako mi je Francuska pružila ruke i dočekala me, imam i francusko državljanstvo, i dalje sebe doživljavam kao Srbina u Francuskoj. Supruga i ja pričamo srpski u kući, zbog dece, te su oni tako pošli u prvi razred, a da nisu znali ni reč francuskog. Posle šest meseci su naučili, jer deca brzo uče- ističe i priznaje da mu iz Srbije fale sitnice.

-Nedostaje mi ajvar, naše narodno kolo, mada nikad nisam znao, niti pokušao da igram kolo, za razliku od supruge, koja se bavila folklorom. Kad vidim naše kolo, meni svaki put suze poteknu. Jedan stih u Šantićevoj pesmi kaže: „Ostajte ovde!“. Ja isto mislim- poručuje i iz tog razloga već planira povratak u Srbiju sa suprugom, a deca, kako odluče.

Sinu Nikoli predstoji da se zaposli, ćerka Anastazija je dirigent, svira klavir (završila umetničku školu) i radi u Parizu, dok Hristina živi u Minhenu. Supruga je završila francusku književnost na Sorboni i radi kao predavač.

-Uvek sam govorio deci da idu tamo gde će biti srećni i da rade ono što vole, jer je to jedini način da čovek bude srećan u životu. Posao ti treba da bi zaradio dinar, ali, ako si nesrećan na tom poslu, onda je to gorak dinar. Ja sam uspeo u zrelim godinama da radim ono što volim- podvlači i na pitanje kako kao stanovnik Pariza danas doživljava Ajfelovu kulu priznaje da, iako ona izaziva emocije u svakom turisti, za njega je uobičajena građevina, kao i svaka druga.

Raj za turiste, Pariz je, kaže, neretko pakao za ljude koji žive u njemu, zbog ogromnih saobraćajnih gužvi koje putovanja na kratke relacije od svega nekoliko kilometara pretvore u višečasovna. S druge strane, u Šapcu su mu majka i prijatelji, vezan je za grad, koji je njegova druga kuća, a u ne tako dalekoj budućnosti, uveren je, postaće i stalno prebivalište.

Dragana Dimitrijević

Leave A Reply