Popust015

Atentat

1

Lični stav: Hanibal Kovač

 

Kakva je ovo zemlja i kakav smo mi to narod kada nam je jedino rešenje, vazda bilo kroz istoriju, da prve ljude države sklanjamo s vlasti tako što ćemo ih ubiti. Nadao sam se da nas je istorija nečemu naučila ali se onda desilo Đinđićevo ubistvo kada sam shvatio da nama, ovako ludima, nema nade! Likovalo se i radovalo Đinđićevoj smrti a u ime toga su se pekli prasići po Srbiji… Ovih dana, čitamo, odvijala se drama i pripreman je scenario sa istim epilogom – ubistvom premijera! Opet se pitam šta je to sa nama i zar zaista nismo u stanju da se sa neistomišljenicima izborimo na neki drugačiji način, na primer izborima gde će nam oružje biti olovka a ne zolje i meci velikog kalibra. Pitam se ko to radi u tim našim službama bezbednosti kada je priprema atentata osujećena pukom radoznalošću nekog građevinskog radnika i šta bi bilo da je čovek, taj građevinac, jednostavno gledao svoja posla. Neću da živim u zemlji gde su ubistva premijera i pokušaji atentata postale redovna pojava. Jer braneći instituciju i bezbednost predsednika, premijera i ostalih branimo i sebe same i ako su najvažniji ljudi u zemlji laka meta čemu onda mi mali da se nadamo. Setite se samo one budale na Filipinama ili raznih ludaka koji na vlast dolaze preko krvi drugih. Dobro je što je Vučić za razliku od Đinđića sve ove pretnje mnogo ozbiljnije shvatio i što će konačno govna iz svojih redova lepo poslati u penziju.

P.S. Lično a šta bih ja radio i koga bih bockao u svojim kolumnama ako ne najjačeg pa zato neka nam je živ i zdrav. I da se ćeramo do sledećih izbora u kojima će olovka biti oružje svih nas.

 

Discussion1 коментар

Leave A Reply