Popust015

Aleksandar Aleksić, kajakaški olimpijac i budući student Londonske poslovne škole, za „Podrinske“

1

Sportske uspehe ću pamtiti, ekonomija će mi obeležiti budućnost

 

aca 1Posvećen cilju, nikad ne prihvatajući stvari zdravo za gotovo, svestan da se do uspeha stiže samo beskrajnim trudom, vredno radeći na svom psihičkom, fizičkom i intelektualnom razvoju, Aleksandar Aleksić je sa svega 24 godine stekao veliko životno iskustvo. Kao najmlađi olimpijac u Londonu, u kajaku je postigao rezultate svetskih razmera. Sa malo godina i mnogo zrelosti, prepoznao je trenutak kada je trebalo okončati sportsku karijeru i posvetiti se onome što će mu doneti prihode u kasnijem periodu života, kada ne bude bio u mogućnosti da postiže vrhunske sportske rezultate. Tako je u martu 2015. godine doneo odluku da napusti kajak, kojim se bavio jedanaest godina i narednih godinu dana intenzivno se pripremao za prijemni ispit za upis na Londonsku poslovnu školu (London Business School). Znajući da neće biti nimalo lako, potražio je pomoć od svih kompetentnih ljudi do kojih je mogao da dođe, a disciplinu stečenu na treninzima primenio u usavršavanju engleskog i matematike, koja mu je ranije išla od ruke. Uspeh nije izostao i želja mu se ostvarila- primljen je na ovu prestižnu školu sa učinkom na prijemnom ispitu GMAT od 710 bodova, na kome mu mogu pozavideti vrsni ekonomisti. Pred novu etapu života koja mu predstoji, za „Podrinske“ govori o ljubavi prema sportu, ekonomiji, u kakvoj zemlji živimo i da li svoju budućnost vidi ovde ili negde „preko“…

 

Da li je odluka da napustiš sport bila posledica zasićenja ili si shvatio da si dostigao svoje domete i da želiš dalje?

I jedno i drugo. Mislim da ne bih ostvario neke drastično bolje rezultate u sportu, a opet, s druge strane, nisam želeo da neke šanse koje sada imam prođu neiskorišćene. Malo sam se bio zasitio, jer sam imao običaj da ustanem pre škole i trčim od pet ujutru, tako da je sve to uzelo maha i nije više bilo u meni želje za bavljenjem sportom.

 

Da li si doneo odluku da se baviš kajakom zbog toga što si iz sportske porodice?

Ja sam sa 12 godina počeo da treniram i lagao bih kad bih rekao da sam imao ne znam kakav motiv i da sam ne znam šta želeo. Realno, bilo mi je bitnije da igram igrice na kompjuteru nego da treniram, ali generalno, želja za druženjem i savet roditelja da je to zdravo za mene su me opredelili da počnem da treniram. Posle, nakon što sam počeo da se takmičim, dobio sam želju da budem najbolji.

 

S obzirom na tvoj potencijal, tvoj profesor matematike je istakao da je bio neprijatno iznenađen kada si se odlučio za Ekonomsku školu umesto za Matematičku gimnaziju. Kako je došlo do toga?

Oduvek sam voleo ekonomiju, a ujedno sam razmišljao šta će biti bolje možda za moju sportsku, a i za moju kasniju karijeru. Mislim da je gimnazija sjajna škola koja pruža široko opšte obrazovanje, ali s obzirom na to da sam znao da ću želeti da studiram ekonomiju, to je jedan od razloga zašto Ekonomska škola. Inače, imam izuzetno visoko mišljenje o Šabačkoj gimnaziji i nema lošeg razloga za ovaj odabir. Jednostavno sam to više želeo.

 

Koliko je bilo naporno spremati se za Londonsku poslovnu školu, kako je izgledao taj proces i ko ti je u tome najviše pomagao?

Detaljno sam izanalizirao sve što mi je potrebno, znao sam da treba da položim test, da mi trebaju preporuke od dvoje ljudi, motivaciono pismo, takođe test poznavanja engleskog TOFL i tako sam počeo da se spremam. Imao sam tim ljudi oko sebe, pokušavao sam da nađem nekoga ko može da mi pomogne, jer sam svestan da sam daleko od toga da znam sve najbolje i da mi je preko potrebna pomoć kompetentnih ljudi. Aleks Todorović mi je pomogao i kao konsultant za GMAT i posle, pri aplikaciji. Moja porodica je, naravno, bila uz mene. Bilo je teških momenata i tada je bilo ključno da me oni ohrabre i da mi kažu da sam na pravom putu, tako da bih želeo njima najviše da se zahvalim na podršci. Ne bih bio ovde gde sam da mi ljudi iz najbližeg okruženja nisu iskreno govorili šta misle.

 

Ali odluka da upišeš tu školu je bila tvoja?

Odluka je bila moja. Moj drug Strahinja Divljan je upisao tu školu i završio 2015. godine, tako da sam od njega čuo mnogo lepih reči i na osnovu njegove priče sam praktično odlučio da krenem tim putem.

 

Pre tog opredeljenja imao si pauzu u formalnom obrazovanju. Je l’ bilo teško ponovo se naviknuti na knjigu?

Tu pauzu sam iskoristio, radio sam na praksi u KPMG- u, firmi za reviziju u Beogradu, tako da sam stekao i malo radnog iskustva. Znao sam da je to jako bitno i za školu, a i za mene i moj razvojni put. Osim toga, takođe sam se zaposlio u Vizija tim-u, tako da to jeste bila donekle pauza bez učenja, ali nije toliko mnogo trajalo. U septembru 2014. godine sam diplomirao, a već negde u martu 2015. godine počeo da se spremam za ovu školu.

 

Kakav je tvoj utisak, da li su mladi svesni koliko je potrebno truda i odricanja da bi se nešto postiglo? Čini se da svi traže prečice i misle da uspeh može da se postigne preko noći?

Naš narod je generalno poznat po tome, svi naši ljudi misle da će uspeti u jednom momentu da urade nešto revolucionarno, bez ikakve pripreme. Uvek smo inspirisani pričama kako je neko nešto napravio, a nikad ne ulazimo u detalje te priče, da vidimo koliko je on truda uložio pre toga. Generalno, nisam oduševljen situacijom u Srbiji, pogotovo nisam oduševljen kako se gleda na uspeh, koliko se uspeh malo ceni i koliko se neke profesije malo cene. Mi imamo sada situaciju da su plate doktora i profesora na dnu, a to su ljudi koji su odgovorni za naše društvo, jedni zdravstveno, drugi psihički. Stvarno je žalosno dokle smo dogurali.

 

Ko je odgovoran za to? Zašto mladi i obrazovani sramežljivo govore o svom uspehu, a promovišu se postupci onih koji bi trebalo da se stide?

Mi smo takav narod. Kad kažem narod, ne želim da uvredim svakog pojedinca u Srbiji, ali činjenica je da se sve što se pušta na televiziji pušta zato što se to i gleda. Niko ne bi puštao „Farmu“ ili neki drugi rijaliti da to narod ne želi da gleda. Jednostavno, takvi smo. Imamo mnogo uspešnih ljudi u Srbiji, ali i mnogo onih koji nisu uspešni i koji krive ceo svet za to i koji jednostavno samo gledaju kako da prežive od danas do sutra.

 

Šta si poručio mladima na motivacionom predavanju u Centru za stručno usavršavanje?

Mislim da je važno da cenimo iskrenost, a sport je sjajan pokazatelj koliko je to značajno. Novak Đoković ili bilo koji drugi uspešan sportista ne bi postigao vrhunski rezultat da mu treneri nisu ukazivali na slabosti i ono što treba da poboljša u svojoj igri. Sportista je uvek limitiran svojom najslabijom karikom. Šta god radili, ne treba da misle da će ih prosek njihovih veština izvući. Uvek je naš domet onoliki kolika je najslabija karika u tom našem lancu. Takođe, naše školstvo zanemaruje značaj timskog rada, koji je presudan da bi čovek nešto postigao. Važno je i da stalno radimo na sebi, budemo spremni da identifikujemo svoje slabosti i voljni da ih popravimo. Mi smo skloni da, kad čujemo kritiku, odmah mislimo da je u pitanju neka teorija zavere. Poražavajuće je da za svaki neuspeh uspevamo da okrivimo nekog drugog, iako realno svet ne brine previše o nama.

 

Jesi li ti imao neke uzore u karijeri i da li je dobro imati ih?

U jednom periodu života jeste, tokom školovanja svakako. U sportu, u početku su mi uzori bili uspešni kajakaši, a posle toga sam prestao da ih tako posmatram zato što sam morao da ih pobedim. Ne možete nekog da gledate kao božanstvo, a hoćete da ga pobedite. U ekonomiji, među ljudima koji su sami pokrenuli nešto, uzor mi je Bil Gejts, a među ljudima koji su kroz korporativnu karijeru uspeli, Džek Velč i njegova karijera u „Dženeral elektrik-u“.

 

Koliko ti je bilo teško da se opredeliš između kajaka i ekonomije s obzirom na to da si istakao da ne može i jedno i drugo?

Čovek može da bude podjednako uspešan i u jednom i u drugom ako će da se zadovolji prosekom u obe stvari. Ali, ja ne smatram prosek kao svoj cilj, a da bih bio iznad tog proseka morao bih da uložim nadprosečno vreme. S obzirom na to da smo ograničeni dužinom dana, mislim da je realno teško da se bude izuzetno uspešan sportista i student, tako da je to neki razlog, samo vremenska ograničenost, a ne mišljenje da će sport uticati na loše ocene ili da će učenje uticati da ja budem sporiji u čamcu. Jednostavno, ne mogu da postignem sve fizički.

 

Kada si odlučio da napustiš kajak, da li je bilo kajanja?

Nije, zato što sam poslednja dva-tri meseca već razmišljao da napustim kajak, tako da to nisam uradio preko noći, nije se desila neka povreda, pa da žalim za svojom karijerom, već jednostavno, nakon dosta razmišljanja, više sebe nisam video u tome. Nakon te odluke sam uživao u tome što se osećam odmorno svakog dana umesto da treniram do iznemoglosti. Promena mi je definitivno prijala, a možda bih se kajao da nisam uspeo da upišem to što sam želeo.

 

Da li to znači da fizički rad više iscrpljuje nego umni?

Mislim da obe vrste rada mogu da iscrpe na različite načine, ali svakako da i mi kao društvo i generalno svi ljudi u svetu moraju da poštuju neki uspeh. Nije uopšte bitno da li je to sportski ili uspeh u školi. Svako odricanje je teško, svaki rad je težak i mislim da nema ni potrebe da se zna koji je teži. Možemo da gledamo iz ugla da je teže ono što ne voliš. Onaj ko voli da trenira, njemu to nije teško i onaj ko voli da uči, njemu to ne predstavlja problem. Opet, s druge strane je obrnuto- teško je sve. Ako imate jasan cilj i jasne motive, jeste teško u smislu da vas iscrpljuje, ali ne i koliko bi bilo teško da radite nešto što ne želite.

 

Da li bi za nekih četrdesetak godina više voleo da pamtiš sportske uspehe ili uspehe u karijeri ekonomiste?

Uspesi u kajaku će biti definitivno nešto što će mi značiti da se toga prisetim, jer je bilo i lepo vreme i ljudi to poštuju, a uspesi od ovog momenta pa nadalje su oni uspesi iz kojih ću profitirati do kraja života. Iz razlitih uglova razlličito je bitnije, ali, iz mog i ugla moje porodice i mog okruženja, bitnije je ovo sada.

 

Da li ćeš svoju budućnost graditi van Srbije?

Videću kako će mi biti u Engleskoj i kakve će mi se prilike ukazati. Nemam neku preveliku želju da odem iz Srbije, tako da je sasvim moguće da ću se vratiti.

 

Veruješ da će se situcija u državi popraviti?

Teško, ali ne mora da se popravi cela država da bi pojedincu bilo dobro. Ima mnogo stvari na koje pojedinac ne može da utiče, ali možemo da učinimo svoje okruženje takvim da nama prija i da u njemu uživamo. Iako u principu nisam zadovoljan situacijom u zemlji, ne mogu da kažem da nisam zadovoljan sobom i svojim životom.

                                                                                                    D.Dimitrijević

 

 

Biografija

Aleksandar Aleksić je rođen 13. aprila 1992. godine. Završio je OŠ “Nikolaj Velimirović”, srednju Ekonomsku školu u Šapcu i Fakultet za poslovnu ekonomiju u Valjevu. Bio je prvak države u kajaku u svim starosnim kategorijama: pioniri, kadeti, juniori, seniori. Na internacionalnom nivou, pobedio je na Svetskom kupu, bio treći na Prvenstvu Evrope u Zagrebu, četvrti na Prvenstvu sveta u Kanadi. Prvu medalju uzeo je 2005. godine na takmičenju u Sremskoj Mitrovici. Već naredne, 2006. godine, postao je prvak države u jednosedu na 500 metara. Na svakom prvenstvu države nakon toga je pobeđivao, kako u jednosedu, tako i u grupnim posadama (dvosedu i četvercu). Prvi put je nastupio za reprezentaciju 2007. godine, u Bidgošću u Poljskoj, kada je na Olimpijskim nadama zauzeo sedmo mesto. Godine 2008. se ponovo takmičio na tom takmičenju u Segedinu, kada je zauzeo četvrto mesto u disciplini kajak četverac na 1000 metara (K-4 1000m). Godine 2009. nastupa na Prvenstvu Evrope za juniore, kada sa 17 godina zauzima četvrto mesto. Naredne godine u Moskvi na istom takmičenju zauzeo je šesto mesto. Na kraju te sezone, prelaskom u seniorsku konkurenciju, postaje član novoformiranog četverca, zajedno sa Milenkom Zorićem, Ervinom Holpertom i Dejanom Terzićem. Zajedno su u Segedinu na Prvenstvu sveta izborili vizu za Olimpijske igre. Tada je postao najmlađi kajakaš u svetu koji će se takmičiti na Olimpijskim igrama Londonu, a ujedino i najmlađi predstavnik Srbije na tom takmičenju. Godine 2011. zauzeli su treće mesto na Prvenstvu Evrope u Zagrebu. Takođe, Aleksić je prvi sportista u Srbiji koji je sponzorisan od strane “Red bull-a”. Nakon sportske karijere, jedno vreme je radio kao komentator za Radio- televiziju Srbije i Eurosport, gde je prenosio kajakaška takmičenja. Završio je Biznis akademiju – jednogodišnji program sertifikovan od strane Kembridža u Zemunu. Sport napušta u martu 2015. godine i nakon mesec dana donosi odluku da pokuša da upiše Londonsku poslovnu školu, što mu i polazi za rukom.

Discussion1 коментар

  1. Još jedan naduvani i gordi momak ovog grada.
    Ne, njemu TA porodica nije pomogla uopšte u ovom gradu.
    A ostali po njemu kukaju.Pa, naravno jer oni nisu mogli da „dobiju“šanse koje su njemu pružene.
    Muka mi je više od tih tatinih sinova, koji misle da bi bili tako i sami uspešni, bez svojih roditelja.
    Ma, da i P.Hilton je uspešna sada poslovna žena.
    A Vi jadni, mali siromašni učenici sada ne krivite državu što nemate novac za studije, ili Vi mali jadni siromašni ne krivite državu što sa prosekom 10, radite na nekoj kasi u marketu, jer Vam tata nije našao vezu, što neće da Vas operišu mesecima u drzavnoj bolnici, jer ste siromašni.Što se ljutite Vi mali ljudi?A on, on je najbolji.Nigde te ne bi bilo da nisi „Tatin sin“.Ali da, ja sam zavidan, loš Srbin.
    Ne, ja sam samo realan.Ti se spusti na zemlju i razmisli malo o svojoj gordosti.

Leave A Reply