Ako voliš svoj posao, nije teško mnogo raditi

3

Profesor dr Zoran Gajić, direktor doktorskih studija Univerziteta u Nju Džerziju

Ponos grada Šapca i naše zemlje su malobrojni ljudi poput dr Zorana Gajića, direktora doktorskh studija, među 20 posto nosilaca zvanja doživotnog profesora na Fakultetu za elektrotehniku i računare Univerziteta Rutgers u Nju Džerziju. Bio je pionirski prvak u nekadašnjoj Jugoslaviji i treći na otvorenom prvenstvu Amerike u šahu, a ostao čovek koji živi nauku i za nauku svaki dan… Tradiciju dolazaka u rodni grad neguje od 2003. godine, a dolaskom na obalu Save, zakorači u novi svet, među stare prijatelje i poznanike, uplovi u nove teme i svakodnevnicu, toliko drugačiju od one američke, koja se uglavnom svodi na celodnevni rad i vrlo malo odmora… Ko se rada ne plaši, njemu takav način života postane druga priroda, a te navike prenosi i generacijama koje dolaze, svojoj deci i studentima…

 

Šabačke šetnje

-Čak i za vreme raspusta ipak nešto malo radim, otprilike dva sata dnevno, pregledam elektronsku poštu, odgovaram po potrebi… Moji doktoranti, ili čak bivši studenti, šalju mi radove na eventualne korekcije. Kao direktor studija, moram da potpišem i odobrim doktorate, studentske prakse, to su više obaveze administrativne prirode… Zanimljivo je da su 80 posto naših studenata stranci, od toga 40 posto Kinezi i isto toliko njih iz Indije. Imam studentkinju doktoranta, iz Iraka, radimo automatsko upravljanje energije vetra, pošto je automatsko upravljanje sistemima moja oblast. U Americi su veliki trend novi izvori energije, jer ovi izvori koje imamo puno zagađuju čovekovu sredinu, hoćemo da idemo na električne automobile, treba nam što više energije. Japanci čak prave automobil koji će raditi na vodu, a ovo što mi radimo može indirektno da se poveže sa tim, nastojimo da pomognemo sa onim što znamo. Pored toga, sad se mnogo polaže u veštačku inteligenciju i mašinsko učenje, to su glavne oblasti u tehnici- objašnjava prof. dr Gajić.

U šali, ali i zbilji, priznaje da često supruzi Verici, profesorki mašinstva na univerzitetu Vilanova u blizini Filadelfije, kaže da ne može da se odmori dok ne izađe iz Amerike.

-U Americi uvek imaš šta da radiš, bilo da je u struci ili privatno, nema šanse da se raduješ onom što si završio, jer te odmah čeka novi posao. Ovde kad dođem, okružuju me bliski ljudi, prijatelji, poznanici, rodbina, posle nedelju dana sam preporođen, osećam se kao da nikad nisam odlazio. Kako izađem, sretnem nekog, popijemo piće, pričamo, odem do Šah kluba i to je najefikasniji odmor za mene. Dovoljno je da odem na Stari grad ujutru i odmah ću sresti mnogo ljudi koje poznajem. Obično idem u jutarnje šetnje od dva sata, najčešće pored Save, do Majura, još dole do Sokine kafane, i vratim se, idem do Jevremovca, pa Letnjikovca. Ne propuštam konjičke trke, koje okupljaju puno sveta, utakmice Mačve, sve sportske događaje pratim – kaže rođeni Šapčanin.

 

Zoran na jednoj naučnoj konferenciji u Las Vegasu u hotelu „Aria“ koji ima preko 4.000 soba (ceo jedan grad)

Američki sistem

Svima kažem da treba više raditi. Ja bih svakog ko smatra da mnogo radi doveo u Ameriku samo jednu nedelju, pogotovo u firmama. Jednog leta smo radili istraživanja na pojačivačima za optičke mreže. Godinama radim dva- tri sata, pa pauza, tako ceo dan, ali u firmama je drugačije, dodatan stres je što svakog petka mogu da te otpuste. Postoji ta posebna psihička napetost, postoji i intenzitet kojim se radi. Sigurno će isto reći ljudi koji su radili u Nemačkoj, zapadnoj Evropi, ali tvrdim da je Amerika još oštrija, da ne pričam o Japanu.

 

 

 

Nauka i politika

Zoranova supruga, profesor mašinstva na Villanova univerzitetu koji je u blizini Filadelfije

Mnogo naših profesora dovodio je preko okeana, nekad na mesec, preko leta, a neki su ostajali i po godinu dana kao honorarni predavači. Na univerzitetu, gde je godišnji budžet četiri milijarde dolara, steknu dragoceno iskustvo i znanja, ali malo toga mogu da primene u Srbiji zbog skromnih sredstava. Ta saradnja se održava, jer i profesor Gajić kad dođe u Srbiju posećuje kolege na Mašinskom i Elektrotehničkom, kao i Fakultetu organizacionih nauka. Teško je uporediti srpske i američke univerzitete. Tamo su naučnici više istraživači, a manje predavači, a kod nas su više predavači, a vrlo malo naučnici. Istovremeno, politika nema uticaja na naučnike i van je njihove sfere interesovanja, dok je u Srbiji drugačije.

-Naši razgovori o problemima u radu uglavnom se svode na politiku i manjak novca zbog političke situacije. Kolege u Srbiji su preopterećene nastavom i nekako se prosto bore da drže više nastave, plaše se da ne izgube katedru, predmet, poziciju. Mi se tamo borimo da držimo što manje nastave i da budemo što više u istraživanju, jer je to ono u čemu uživaš, a nastava vremenom postane rutina. Ako ima zainteresovanih studenata, možeš malo da ih motivišeš pitanjima, ali, zahvaljujući internetu, sve očekuju brzo, „sažvakano“, jer jednim klikom nalaze šta misle da im je potrebno. Sve je to divno, ali postavlja se pitanje koliko je to tačna i proverena, duboka informacija, dok je knjigu pisao neki profesor godinama, temeljno je pripremajući. To nam je doneo nov način života, što je s jedne strane prednost, ali studentima donosi više štete nego koristi. Mi profesori smo navikli da manje tražimo od studenata, da prihvatamo i onu informaciju koja je nepotpuna ili površna kao tačnu – smatra prof. dr Gajić.

Osamdesetih mu je profesor koga je cenio rekao: „Ako hoćeš da se baviš naukom, idi u Ameriku“. Shvatio je to doslovno i drago mu je zbog toga, jer ga je za mnoge obećana zemlja dočekala raširenih ruku. Ne bi mogao da radi i razvija se u maloj zemlji Srbiji, u kojoj je istraživački rad sveden na skromne mogućnosti.

 

Automatizacija poslova neće doneti povećanu nezaposlenost

Kad sam ja počeo da radim, ’84 godine, imali smo tri sekretarice na fakultetu, one su kucale na klasičnoj pisaćoj mašini, možda malo modernijoj, sa kuglicom za formule. Danas imamo osam sekretarica, poslovi se razvijaju, postoje nove stvari, komponente. Ne znači da taj čovek što je sklapao nešto, da se za njega nešto ne može naći u okviru toga, ali će to biti nadgradnja. Svet se razvija, dinamika novih poslova je isto velika i ne verujem da će ikad doći do tog nivoa da robot potpuno eliminiše čoveka. Verovatno će biti manje potreba i intenziteta, čovek će imati više vremena za porodicu, što je lepo. Verujem da će automatizacija samo pomoći kvalitet rada, proizvoda, i možda olakšati čoveku. Osim toga, nije lako kao automat raditi satima, i robot može da pogreši, treba neko da proveri sve što je urađeno.

Nekad bolje nego sad

Zoranovi kćerka i sin

-Stvarno sam živeo život nauke i voleo sam nauku. Drugo, profesor koji mi je preporučio da idem u Ameriku bio je kod jednog našeg profesora kod koga je u to vreme doktorirao jedan Egipćanin. Kod tog Egipćanina sam uradio doktorat na temu koju mi je taj naš profesor prethodno dao za magistraturu, samo je moralo još mnogo više da se nauči. Uslovi su bili fenomenalni, držalo nas je to oduševljenje, tamo si sa lakoćom mogao kopirati 150 stranica, a kod nas je u to vreme to bio pojam, jer smo tehničkih stvari imali vrlo malo. Na doktorskim studijama, osamdesete godine, uđeš u te laboratorije, vidiš instrumente, računare, prostorije, uređaje, šta ti je sve na raspolaganaju. Baviš se onim što voliš i što te ispunjava i vidiš sve više i više, a onda postaneš mlad profesor, ipak si svoj čovek, to je poseban osećaj- seća se svog oduševljenja i danas.

Na šampionatu Amerike u šahu ’79 godine postigao je veliki uspeh- treće mesto. Tada ići u Ameriku bilo je kao da ideš na kraj sveta. Srbija je prvo bila drugačija od ostatka Evrope, a od Amerike još više. Nažalost, poražavajuće je da su tada uslovi kod nas bili bolji nego sad u pogledu ulaganja u nauku.

-Država je mnogo siromašnija nego pre. Ranije smo imali industriju, moćnu poljoprivredu, pa je bilo mogućnosti da se izdvoji više i za nauku. Tad je bilo više naučnika, instituta, zaposlenih, možda je sad smanjen broj, mladi odlaze, a možda i ovi gore na vrhu veruju da je lakše poslati ih, pa ako hoće neka se vrate, a ako ne, indirektno će pomagati. Ja sam magistrirao u Pupinu- tadašnjem velikom centru naše nauke i telekomunikacija, gde su imali trinaest doktora nauka, a kad sam doktorirao i došao u Nju Džersi, u jednoj zgradi bila je laboratorija gde je šest hiljada naučnika razvijalo mobilnu telefoniju. Mlad čovek danas praktično nema nikakve uslove da se ozbiljno bavi naukom u Srbiji, jer su za to potrebna ogromna sredstva- podvlači on, ističući da to, međutim, ne znači, da put nauke i u Americi i bilo gde u inostranstvu nije vrlo težak, neizvestan, trnovit i da ne postoji opasnost da po završetku doktorskih studija ipak ne možete da pronađete posao.

 

Ljubav prema nauci nasledna

Zoranov sin, pogled iz stana koji je dobio od medicinskog fakulteta njujorškog univerziteta

Neki se iz tog razloga vrate, ali ne treba upravo zato imati prevelika očekivanja. Amerika je, naglašava, otvorena prema svim mladim ljudima koji se bave naukom, daje šansu, ali stalno dolaze novi. Svake godine si u proširenoj konkurenciji, moraš da ideš napred, pobeđuješ i daješ rezultate. Svakodnevni život tamo je naporan, jer vreme „pojedu“ duga putovanja do škole i posla, pa su prilike za druženje retke i uglavnom se svode na rođendanske i dečije žurke jednom godišnje. Provodio je u kolima i po tri sata dnevno razvozeći decu, sina Zorana i ćerku Mariju, u školu. Vikendom, naglašava, za decu ima posebnih aktivnosti i to je vreme koje su supruga Verica i on rezervisali za decu. Sada su već odrasli i pokazuju i razvijaju svoje afinitete.

-Sina smo uvek usmeravali prema nauci, budući da smo supruga i ja naučnici, ali nismo nužno želeli da bude inženjer kao mi. Jedno vreme je hteo baš čistu medicinu, međutim, sad je otišao na taj paralelni put, na kombinovanim je studijama medicine i doktorata iz molekularne biologije sa primenom u medicini… Odlučio je da ide više u tom pravcu i oduševljen je, imao je tu lepu motivaciju, leta je proveo u Njujorku i tamo dobio divne uslove. Ćerka ima 17 godina, završava treći razred, sledeće godine će na studije. Pošto mnogo voli životinje, posebno konje, studiraće verovatno veterinu. Tamo je pravilo da prvo mora da završi četiri godine fakulteta, najverovatnije će hemiju, pa tek posle može da upiše studije veterine- objašnjava prof. Gajić.

Po povratku, predstoji mu semestar za lično usavršavanje i nakon toga pauza, vreme koje će da iskoristi da igra šah i bavi se muzikom. Postoji mogućnost da će nakon toga opet neko vreme provesti u Srbiji, mada supruga razmišlja i o Dubaiju, jer je tamo provela dve divne godine.

-Potrebno je čoveku da sebe osveži, jer kad nauka postane rutina, počinje i da zamara. Želim da pripremim sebe za nove izazove, radim ono što ne znam i nikad do sad nisam radio. Skoro je izvesno da moja deca neće doći u Srbiju da žive. Oni su naši državljani, govore srpski, ali su naviknuti na taj sistem koji pruža znatno više mogućnosti od ovog u Srbiji. Na kraju, tamo se mnogo više radi, ali nije strašno raditi mnogo, a ako voliš svoj posao, nije ni teško – poručuje prof. dr Gajić.

Dragana Dimitrijević

Facebook komentari

Discussion3 коментара

  1. Tamo se radi, ali tamo je i adekvatno plaćen rad. Ovde se ne radi, ali zato nema ni novca. Ipak, kada neko voli svoj posao, koliko god da ga plate dovoljno je. Malo ljudi ima privililegiju da radi ono što voli. Novac nikako ne može biti motiv da radite posao koji prezirete.
    Pametna odluka je vodila ove ljude da odu odavde, jer ovde ne bi mogli da istraže i dokažu sve svoje mogućnosti.

  2. Овом дивном човеку би требало дати значајно више простора у медијима.

    • Колега из Србије

      Не само у медијима.
      Ваљда би директор докторских студија универзитета у САД са преко 50 000 студената знао да буде и консултант за реформу докторских студија и организације науке у Србији!

Leave A Reply