Izneverene nade

0

Peti oktobar – 16 godina posle…

Tog četvrtka, petog oktobra 2000-te, za mnoge je bio veliki dan, nešto kao „pad Bastilje“ ili „rušenje srpskog berlinskog zida“. Pao je jedan diktatorski režim, koji nije priznao izborni poraz, pa se u Beograd na proteste slilo na stotine hiljada građana. Nekako bi to trebalo da označi i istorijski otklon od hiperinflacije, ratova, nestašice svega i svačega, restrikcija struje, ratnih profitera i beščasnih ljudi, mnogo toga ružnog, a ovdašnji građani  obeleženi kao svetske parije i zločinci u očima drugih. Nadasve došlo je i isterivanje države, koja je bila osnivač  Ujedinjenih nacija, iz svetske organizacije; ekonomska i svaka druga blokada, da ni sportisti nisu mogli da nastupaju čak ni na Olimpijadi. Bilo kako bilo, posle tog  Petog oktobra nastao je silni polet, tadašnja SRJ vraćena u UN, Koštunica proglašen čovekom godine u njujorškom „Tajmu“… Međutim, tadašnji DOS, sa nekih dvadesetak članica, liderima koji se  nisu trpeli između sebe, što dovodi do olakog gubljenja poverenja  pred narodom i istorijom. Da zlo bude gore ubijen je premijer Zoran Đinđić, motor promena, i to od onih koji bi trebalo da štite poredak. A lista odstreljenih nije mala: od trostrukog ubistva članova SPO na Ibarskoj magistrali, mafijaškog ubistva bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije, direktora JAT-a, ministra odbrane i mnogih drugih. Kako je govoreno: ovde je mafija imala svoju državu, a ne obratno.

Kasnije bila je rasprodaja postignutog, uz pogubnu svetsku ekonomsku krizu 2008, sve do 2012. i političkog obrta. Veliku ulogu u tome odigrala je SPS, koja je 2004. podržavala manjinsku Vladu DSS i G-17, kasnije je bilo mirenja sa DS,  žalom za počivšim liderima, čak i ljubljenja stranačkih čelnika. Izbori 2012. kao i ovi aprilski pokazali su veliku dominaciju SNS, i praktičnu „osvetu“ biračkog tela nekadašnjem bloku stranaka demokratske  provenijencije. Jednostavno, velika očekivanja  nisu ispunjena, pre svega zbog neuspele  privatizacije  gde su  stotine hiljada tranzicionih gubitnika, i, naravno, poznata bahatost vladajućih.U tome birači, naravno, glavnog krivca videli su u vlasti, koja, opet, nije mnogo marila za sve veće siromašenje i beznađe građana. Nažalost, politika na ovim prostorima vrti se u krug, brzo se zaboravlja prethodno, a tek kasnije, posle krupnih grešaka, kažnjavaju se vinovnici. Zaboravilo se da su sadašnji vlastodršci proizašli iz Miloševićevog i Šešeljevog šinjela, i da su bili deo te vrhuške.  Pozitivno je što je pristupanje Evroskoj uniji centralni pravac ove politike. Pa će verovatno ti evropski standardi, na primer vladavina prava, sloboda mišljenja i medija, što je sada itekako pod znakom pitanja  u Srbiji, od Savamale do pretnji i proganjanja novinara, nekako morati doći pod lupu Evropske unije. Nažalost, ne u samoj državnoj politici, ne u podeli vlasti i nezavisnosti sudstva, već kao nešto što mora da se uradi pod palicom  EU. Iako čak i nekadašnji lideri Petog oktobra 2000-te nerado govore o tome, istorijski to je datum koji je označio raskid sa ranijim, sa nečim čega su se građani stideli a takođe i bili žrtve jednog nedemokratskog režima.

D.Eraković

Facebook komentari

Leave A Reply